Poglavlje 2.

Do šestog aprila 1992. naš svijet je bio jednostavan. Bio je ispunjen smijehom, grudvanjem i mirisom majčine kuhinje. Bili smo djeca, divlja i slobodna, bosonoga kroz ljeta i umotana u zimu. Ali tog dana sve se promijenilo. Prvo smo čuli pucnje. Onda sirene. Zvuk je bio oštar, nepoznat i zastrašujući. Odjekivao je kroz brda Mramora, odbijao se od zidova naših kuća i ulazio u naša srca. Ukočili smo se. Niko nije znao šta da radi. Odrasli su šaptali. Djeca su gledala. Majka na