📖JEDAN DAN NJENOG ŽIVOTA

Jutarnja svjetlost provlačila se kroz zavjese, meka i hladna. Februar je obavio grad mrazom, a unutar stana tišina je bila teža od zraka. Njen sin, tek napunio godinu, brbljao je u ćošku, slažući kocke s radošću koju samo mala djeca poznaju.

Ona mu se osmjehnula, jer je zasluživao da vidi njen osmijeh.

Refik je već bio budan, s kontrolerom u ruci, pretvarajući se da je šaljiv, da je bezopasan. Za svakoga ko bi gledao, bio je samo čovjek koji igra igrice, pravi šale. Ali ona je znala bolje. Iza zatvorenih vrata, smijeh je bio maska.

Preživljavanje

Kretala se tiho, njen uobičajeni sjaj bio je ugašen. Došla sam u posjetu, noseći svog sina. Soba je trebala biti ispunjena toplinom, pričama i smijehom. Ali nešto nije bilo u redu. Odmah sam primijetila njenu tišinu, njen oprezni pogled.

“Pomoći ću ti s kafom,” rekla sam, prateći je u kuhinju.

Vrata su se zatvorila. Trenutak je bio krhak. “Šta se dešava?” upitala sam. Oklijevala je. Onda se polako okrenula i podigla majicu na leđima. Modrice. Duboke, razliveno ljubičaste i plave. Njena leđa bila su mapa bola. Zapanjeno sam udahnula, ali ona mi je pokrila usta rukom. “Nemoj,” šapnula je. “Ako sazna da sam ti rekla, biće gore.”

Natjerala me da se zakunem. Niko nije smio znati. Onda mi je ispričala sve. Kako ju je tjerao da stoji na balkonu u donjem rublju tokom ledenih februarskih noći, pušući topli zrak na dječiju odjeću da se brže osuši.

Kako je prijetio njenom dvanaestogodišnjem bratu, govoreći da će mu napuniti usta gasom i zapaliti ga.

Nije se bojala za sebe. Bojala se za nas. Refik je imao veze. Tišina je bila jedini štit koji je imala. Svaki put kad sam je vidjela, bila je manja, tiša, uplašenija. Te noći sam otišla uzdrmana, ne mogavši spavati, očajna da pronađem način da je izvučem iz te kuće užasa.